Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!"
"Kada se zdrav i izdržljiv čovek udari u koleno ili pokvari stomak, nasmeje se, otrese i za kratko vreme mu je opet dobro. Kada se razmaženom čoveku pokvari stomak, odmah pozove doktora. Razmažen čovek može da bude bolestan po volji, koliko mu drago. ....
Kada bismo hteli, mogli bismo da budemo bolesni skoro uvek.
Kada bismo hteli, mogli bismo da idemo po svetu i puštamo da nas sažaljevaju.
Znate taj tip ljudi koji to radi?
Zimi im je isuviše hladno, a leti isuviše toplo.
Kada imaju puno posla frkću da ne mogu da ga savladaju,
a kada imaju malo, frkću da ne mogu da se izdržavaju.
Kada im se nešto desi, govore: "Ja to ne mogu da dozvolim!" A time misle da bi ostali ljudi to dozvolili.
Od nezadovoljstva prave pristup životu, i već sam sto puta pomislila da to nije loša ideja i da time može svašta da se dobije. Bar nekakvo opravdanje za sopstvenu nesposobnost.
Ti ljudi takvu hipohondriju neće da napuste. Kada bi je napustili i postali potpuno obični, normalni ljudi, pokazalo bi se da su previše normalni, možda i normalniji nego što bi im se dopalo."
Kada bismo hteli, mogli bismo da budemo bolesni skoro uvek.
Kada bismo hteli, mogli bismo da idemo po svetu i puštamo da nas sažaljevaju.
Znate taj tip ljudi koji to radi?
Zimi im je isuviše hladno, a leti isuviše toplo.
Kada imaju puno posla frkću da ne mogu da ga savladaju,
a kada imaju malo, frkću da ne mogu da se izdržavaju.
Kada im se nešto desi, govore: "Ja to ne mogu da dozvolim!" A time misle da bi ostali ljudi to dozvolili.
Od nezadovoljstva prave pristup životu, i već sam sto puta pomislila da to nije loša ideja i da time može svašta da se dobije. Bar nekakvo opravdanje za sopstvenu nesposobnost.
Ti ljudi takvu hipohondriju neće da napuste. Kada bi je napustili i postali potpuno obični, normalni ljudi, pokazalo bi se da su previše normalni, možda i normalniji nego što bi im se dopalo."
