Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Poezija

(

Što te nema?

Kad na mlado poljsko cvjeće
Biser niže, ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja ljeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

• Aleksa Šantić

Poznajem lukavstvo tvoje

Da te ne bih poznao, igraš se sa mnom.

Zasenjuješ me munjama svog smejanja,
da bi sakrila suze svoje.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvorenom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

• Rabindranath Tagore

Pretnja

To je ljubav.
Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.

Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. 
Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. 
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

• Jorge Luis Borges